Tuberkuloza ženskih polnih organa ne predstavlja problem u nekim razvijenim zemljama, gde je tuberkuloza kao bolest gotovo iskorenjena i gde je procenat tuberkuloznih bolesnica izvanredno mali. Međutim, u zemljama kao što je naša, u kojima i danas, postoji značajan procenat stanovništva sa oboljenjem izazvanim Kohovim bacilom, tuberkuloza genitalnih organa, iako se njena učestalost poslednjih decenija bitno smanjila, još uvek je dosta često oboljenje.
Od tuberkuloze mogu da obole ljudi različitog uzrasta. Od nje najčešće obolevaju socijalno ugroženi slojevi stanovništva. Ona podjednako napada i muškarce i žene i može se lokalizovati na bilo kojim, pa i na genitalnim, organima. Tuberkuloza genitalnih organa nije retka kao što se ranije mislilo. Procenat genitalne tuberkuloze prema pojedinim autorima je različit. To je i razumljivo, pošto precenat oboljenja nije isti u svim zemljama. Taj procenat je značajan i smatra se da su genitalni organi zahvaćeni tuberkulozom kod više od 10% žena koje boluju od plućne tuberkuloze. Isto tako, danas se smatra da više od 5% žena koje pate od primarnog sterilitcta, u stvari, boluju od latentne genitalne tuberkuloze. U svakom slučaju, tuberkuloza ženskih polnih organa je ozbiljno oboljenje koje može da zahvati bilo koji od unutrašnjih ili spoljašnjih polnih organa. U takvim slučajevima najčešće se radi o sekundarnoj infekciji koja se sa primarnog ognjišta na genitalne organe prenosi hematogenim putem. Samo izuzetno, kada je u pitanju izolovana lokalizacija procesa na spoljnim polnim organima, vagini ili grliću, može biti govora o primarnoj genitalnoj tuberkulozi. Tuberkulozni proces na genitalnim organima najčešće se sreće na jajovodima, endometrijumu i jajnicima. Izazivajući promene na ovim organima, tuberkulozni proces dovodi do poremećaja funkcije pomenutih organa, što se obično ispoljava nekarakterističnim simptomima. U patoanatomskom pogledu tuberkulozni proces se ispoljava prisustvom karakterističnih tuberkula, lokalizovanih na serozi ili mukozi jajovoda, na jajnicima ili na endometrijumu. Ukoliko proces ima produktivni karakter i eksudativni tok, čvorići se aglomerišu, dolazi do njihove nekroze i do kazeifikacije, sa razaranjem tkiva bolešću zahvaćenog organa. Pri tome se na obolelim organima mogu stvarati tumorozne tvorevine, srasline i opturacije lumena jajovoda i materice. Ukoliko se proces izleči, razoreno obolclo tkivo zamenjuje nespecifično vezivo nesposobno da preuzme funkcije tkiva koje je zamenilo. Zbog toga, u toku tuberkuloznog procesa i posle izlcčenja, ukoliko nije došlo do obnavljanja funkcija obolelih organa, šio se dešava samo posle izlcčenja sasvim početnih lezija, funkcije obolelih genitalnih organa bivaju obično trajno narušene. To se, pre svega, odnosi na generativnu funkciju žene, koja je u najvećem broju tuberkuloznih oboljenja njenih polnih organa ugrožena. Samo ukoliko lumen jajovoda ostane prolazan, a cndomctrijum je bolešću nczahvaćcn ili izlcčen, može doći do graviditcta. Ali, najčešće tuberkulozu genitalnih organa žene prati stcrilitet, koji se i posle intenzivnog lečenja samo u vrlo malom procentu koriguje. Ako, ipak, nelečena ili nedovoljno lečena žena, pa čak i žena izlečena, od tuberkuloze genitalija ostane gravidna, često se radi o vanmateričnoj trudnoći, a ređe o intrauterinoj. U poslcdnjcm slučaju treba imati naumu da graviditet u takvim okolnostima može dovesti do razbuktavanja procesa na genitalnim organima i do po život opasne generalizacije tuberkuloze, ukoliko proces nije potpuno ugašen.
Dijagnoza genitalne tuberkuloze žene u najčešćim atipičnim slučajevima veoma se teško postavlja. Ovo najviše stoga što latentna genitalna tuberkuloza ne daje karakteristične simptome, niti karakteristični nalaz pri ginekološkom pregledu, niti, pak, postoje specifične laboratorijske analize koje bi sa sigurnošću potvrđivale ovu dijagnozu. To je razlog što mnogi slučajevi, naročito latentne tuberkuloze, ostaju nedijagnostikovani i protiču pod slikom hroničnog adneksitisa. Da bi se dijagnoza genitalne tuberkuloze mogla sa sigurnošću postaviti, treba da se u sekretima iz genitalija otkrije Kohov bacil, da se na opitnim životinjama po ubrizgavanju iz sekreta dobijenog materijala ustanove za tuberkulozu karakteristične promene ili, najzad, da se tuberkuloza dokaže histološkim pregledom kiretažom dobijenog endometrijuma ili, pak biopsijom ili operativnim putem dobijenog materijala. Zbog toga se često dešava da se tuberkuloza genitalija dijagnostikuje tek na operacionom stolu ili na obdukciji. U dijagnostici genitalne tuberkuloze veliki značaj pripada i anamnestičkim podacima. U stvari, pravilno uzeta anamneza može ukazali na postojanje tuberkuloze genitalnih organa. Dokaz može biti postojanje tuberkuloze u porodičnoj anamnezi, a u ličnoj anamnezi ranije preležana plućna tuberkuloza, kao i preležan eksudativni pleuritis ili specifični peritonitis ili, pak, postojanje neke druge lokalizacije tuberkuloznog procesa u organizmu. Na tuberkulozu genitalija takode treba misliti i u slučaju dugotrajnog primarnog steriliteta sa opstrukcijom jajovoda, gde su inače drugi nalazi negativni. Isto tako, u anamnezi ovih bolesti četo se nailazi i na poremećaje u menstruaciji, bilo da se radi o amenoreji ili oligomenoreji, bilo, pak, o menoragiji ili o neurednim i obilnim krvarenjima. Ne treba zaboraviti da latentna tuberkuloza ženskih polnih organa zbog nekarakteristične anamneze i simptomatologije protiče vrlo često pod vidom i dijagnozom nespecifičnog hroničnog adneksitisa. Pri tome nastaju trajna oštećenja koja čine ženu funkcionalno i seksualno manje vrednom i manje sposobnom za rad. Zbog toga u svim nejasnim slučajevima hroničnog adneksitisa, naročito ako je praćen sterilitetom, treba dostupnim dijagnostičkim metodama nastojati da se isključi ili potvrdi sumnja na tuberkulozu i da se posle toga sprovede odgovarajuća efikasna terapija.
Samim ginekološim pregledom retko se može postaviti dijagnoza tuberkuloze genitalnih organa, jer je nalaz nekarakterističan, sličan nalazu i nespecifičnih hroničnih oboljenja ovih organa. Ponekad latentni tuberkulozni proces može postojati pored potpuno normalnog palpatornog ginekološkog nalaza. Obično se pri tome nailazi na manja ili veća zadebljanja na adneksima, lako osetljiva na palpaciju ili, pak, na nekarakteristične adneksne tumore. Na tuberkulozu genitalija nešto određenije ukazuje nalaz velikih adneksnih tumora kod devojaka i mladih žena koje nisu rađale, a nisu imale ni pobačaje niti upalne procese na genitalnim organima. Pošto se samim ginekološkim pregledom ne može postaviti sigurna dijagnoza u slučaju sumnje na tuberkulozu genitalija bolesnicu treba uputiti radi daljeg ispitivanja u bolničku ustanovu u kojoj za to ima mogućnosti. Pored sedimentacije eritrocita, broja leukocita, leukocitarne formule, treba ispitati i osetljivost organizma na tuberkulinske reakcije, i to u različitim razblaženjima. To, međutim, isto kao i Midelbrukova reakcija, ukazuje na mogućnost postojanja tuberkuloznog ognjišta u organizmu, ali ne dokazuje njegovu lokalizaciju na genitalnim organima. Kao što je već pomenuto, jedini siguran dokaz tuberkuloze genitalnih organa
žene je nalaz Kohovog bacila u izlučevinama ili histološka potvrda dijagnoze. Zbog toga se vrši direktno traženje Kohovog bacila u menstrulanoj krvi ili cervikalnom sekretu ili, još češće, pokušava se kuliivisanje bacila iz ovih materijala. Osim toga, pomenutim materijalom inokolišu se opitne životinje i prati njihovo reagovanje. Materijal za histološki pregled dobija se eksplorativnom kiretažom ili biopsijom, ukoliko je proces lokalizovan na grliću, vagini ili spoljnim polnim organima. Ali, i pored velikog napretka u dijagnostici genitalne tuberkuloze, mnogo puta se tačna dijagnoza postavi neočekivano tek na operacionom stolu ili, pak pri histološkom pregledu preparata dobijenog operacijom, isečkom ili eksplorativnom kiretažom.
U dijagnostičke svrhe, kod genitalne tuberkuloze značajnu pomoć pružaju i salpingografija, ginekografija i celioskopija. Iako je nalaz prvih dveju metoda nesiguran, ipak, postoje izvesni kriterijumi na osnovu kojih se sa znatnom izvesnošću može sumnjati na genitalnu tuberkulozu žene. U tom pogledu mnogo je pouzdanija celioskopija, koja je gotovo isto toliko pouzdana kao i laparatomija. Ovo utoliko pre što se pri celioskopiji može po potrebi uzeti materijal za histološku analizu. Dijagnoza genitalne tuberkuloze može se sa sigurnošću postaviti i nalazom Kohovog bacila u gnoju ili sadržaju iz adneksnog tumora, dobijenog punkcijom suspektnog tumora vaginalnim putem.
Terapija kod tuberkuloze ženskih polnih organa može biti konzervativna, operativna ili kombinovana. Konzervativna terapija je dugotrajna i mora se uporno i strpljivo sprovoditi. U akutnom stadijumu bolesnicu treba staviti u postelju i tretirati je visokim dozama tuberkulostatika i antibiotika. Pri tome se obično kombinuje paralelno davanje izoniazida i PAS-a i pareteralno davanje streptomicina. Rastvor PAS-a i streptomicina može se i lokalno aplikovati. Lokalna aplikacija naročito se preporučuje u latentne hronične tuberkuloze materice i jajovoda. Uz povremenu kontrolu bolesnice ovakva terapija sprovodi se po više meseci, pa i po godinu dana.
Lokalna aplikacija tubcrkulostatika vrši se utcrotubarnim instilacijama ili ubrizgavanjem tubcrkulostatika u trbušnu duplju punkcijom trbušnog zida. Posle izvesnog bolničkog lečenja, poželjno je nastaviti konzervativno lečenje u podesnim klimatskim ili banjskim lečilištima
Operativna terapija sprovodi se kod bolesnica sa ograničenim tuberkuloznim procesom ili u veoma odmaklim fazama bolesti. Kod starijih žena operacija je radikalnija i najbolje je da se odstrani materica sa obema adneksama. Kod mladih žena treba nastojati da se pronađe granica između bolesnog i zdravog tkiva (što je makroskopski vrlo teško učiniti), da bi se bolesno tkivo odstranilo, a zdravo ostavilo. Zato u ovakvoj situaciji postoji realna opasnost od recidiva. Da bi se to izbeglo, treba pre operativnog lečenja sprovesti lečenje tuberkulostaticima, tj. kombinovati konzervativnu sa operativnom terapijom. Konzervativno lečenje takode treba u mnogim slučajevima nastaviti i posle operacije. No, iako kombinovano sa tuberkulostaticima, operativno lečenje steriliteta prouzrokovanog tuberkuloznim procesom još ne daje povoljne rezultate.