Antivirusni efekat interferona

Interferencija jeste pojava da jedan virus u celiji sprecava replikaciju drugog virusa. Moze da nastane na nivou adsorpcije, zbog kompeticije drugog virusa za komponente replikovanog aparata celije (kada virusi konkurisu za isti receptor). Ako je jedan virus inficirao celiju, on stimulise sintezu inhibitornog proteina interfetona koji blokira replikovanje bilo kog drugog virusa. Postoje dva osnovna tipa interferona: virusni tip – nastaje indukcijom virusne dvolancane DNK (interferon α i β). Imuni tip – nastaje indukciom mutagena ili specificnih antigena.
IFα –protein sintetisu ga periferni Le, ima ih 16 podtipova IFβ – sintetisu ga fibroblasti IF gama- sintetisu ga T Ly stimulisani mitogenima ili specificnim antigenima.
Svaka celija posjeduje gene za sintezu IF koji su neaktivni kada celija nije inficirana virusom. Virus po ulasku u celiju uklanja represor vezan za domen i omogucava ekspresiju. IF nije aktivan u celiji u kojoj je sintetisan, vec se vezuje za receptor za IF na susjednim celijama. Recptori za IF γ su na jedrovoj membrani, a za IF α i β na citoplazmatskoj membrani. Kompleks receptor-interferon se endocitozom uvlaci u celiju i aktivira enzimski sistem. IF nema direktno antivirusno dejstvo, vec u celiji indukuje antivirusno stanje i cesto moze biti factor za perzistenciju , ali moze i da smanji citoliticku aktivnost i klinicku sliku. Maksimalna sinteza interferona je pri maksimalnoj replikaciji virusa. Sintezu indukuju i nekompletni virusi, neki perzistentni i neke bakterije. Ispoljava i antiproliferativno dejstvo, usporava rast, diferencijaciju i diobu celija. Imunomodulatorno dejstvo je u tome sto stimulise kompletan imuni odgovor.