Gnojna upala

Gnojna upala može nastati u svim organima i tkivima ako dođe do infekcije bakterijama koje izazivaju emigraciju velikog broja leukocita i njihovu smrt. Gnoj je gusta žućkasta ili zelenkasta masa nastala masnom degeneracijom i nekrozom velikog broja neutrofila a manjim brojem ostalih upalnih ćelija. Gustina gnoja zavisi od količine fibrina (što ga je više gnoj je gušći) a boja zavisi od prisustva masti što ih je više žućkastiji je. Zelenkasta boja zavisi od fermenta mijeloperoksidaze kojeg ima u azurofilnim zrncima granulocita.

Prema lokalizaciji i morfologiji imamo tri vrste gnojnih upala.

• Empijem: gnojna upala anatomski zatvorenih šupljina
• Abscessus: oštro ograničena gnojna upala koja nastaje kod težih infekcija gdje dolazi do nekroze tkiva a oko nekroze dođe do stvaranja eksudata bogatog lukocitima. Dejstvom proteolitičkih enzima leukocita dođe do otapanja nekrotičnog tkiva koje se sa leukocitima pretvara u gnoj. Postoje akutni i hronični apscesi. Akutni apsces sitni žuti čvorić obično opkoljen crvenom hemoragičnom zonom kod kog gnoj direktno naliježe na tkivo bogato prožeto leukocitima. Hronični apses oko gnoja postoji piogena membrana građena od granulacionog tkiva koje uz upalne ćelije sadrži mlado vezivo ima zaštitnu funckiju jer sprečava prodor gnoja u okolinu ali je ujedno i stalni izvor leukocita koji migriraju u apscesnu šupljinu stalno stvarajući gnoj – npr. furunkul.
• Flegmona: neoštro ograničena upala gdje gnoj difuzno prožima organe i tkivo. Ovaj tip izazivaju bakterije koje luče velike količine fibirinolizina i hijaluronidaze koja otapa intracelularnu supstancu pa se gnoj lako širi. Najčešće je nalazimo u mišićima i apendiksu. Kada se presječe tkivo zahvaćeno flegmonom sa rezne plohe curi gnoj.