Hipertona dehidracija

Patološka fiziologija hipernatrijemijske dehidracije ima osobitosti iz kojih proizilazi terapijski pristup. Naknada volumena se sprovodi sa hipotonim rastvorima. Najveći broj ovih pacijenata ima relativno očuvan volumen plazme, jer je Na najvažniji faktor za veličinu ECT. Ako bi se ovim bolesnicima dala čista 5% glukoza, to bi bilo ekvivalentno davanju destilovane vode jer se glukoza brzo metaboliše do H2O = + CO2 pa prijeti opasnost od edema mozga, pomućenja senzorija i konvulzija. Naknada volumena tečnosti mora se sprovoditi sporo, tokom 48 sati, za jedan dan se planira volumen od oko 120 ml tečnosti na kg TT daje se 5% glukoza sa 25 mmol Na na volumen od 1L (u obliku NaCI ili NaHCOS ako postoji metabolička acidoza). U svakodnevnoj praksi zadovoljava odnos 5% glukoze prema 0,9% NaCI kao 5:1. Deficit K se nadoknađuje čim se uspostavi diureza. K lako prodire u ćelije (mišića, kože, vezivno-potpornog tkiva…), osmotskim putem povlači vodu i obnavlja intracelularnu tečnost (ICT), a na taj način se obezbjeđuje postupnost nadoknade tečnosti u ćelijama CNS-a. U hiper-natrijemijskim dehidracijama naknada tečnosti treba da bude takva da za 24 sata serumski Na smanji za oko 10 mmol/l. Zato se na 1L 5% glukoze dodaje 25 mmol Na i 40 mmol K u obliku 7,4% KCI.

Ako se diureza ne uspostavi treba pokušati sa furosemidom (Lasix 1 -2 mg/kg TT I.V.) u izuzetno rijetkim slučajevima teške hipernatrijemije kad je Na oko 200 mmol/l preporučuje se peritonealna dijaliza sa 8% glukozom. Ovaj hipertoni rastvor prevenira intoksikaciju sa vodom koju bi izazvalo brzo uklanjanje Na.