Apsces Duglasovog prostora

Apsces Duglasovog prostora
Sakupljanje gnoja u ograničenu gnojnu kolekciju u Duglasovom prostoru naziva se apsces Duglasovog prostora. On se najčešće stvara posle pelveoperinitisa, gnojne kolikvacije zapaljenjskog infiltrata zadnjih parametrija tokom parametritisa koji se ne povlači i pored konzervativnog lečenja, već se gnoj kroz peritoneum probija u Duglasov prostor, zatim usled prskanja piosalpinksa ili pioovarijuma i zagnojavanja retrouterine hematokele kod nedijagnostikovne tubarne trudnoće.
Apsces Duglasovog prostora u prvoj fazi bolesti, u periodu svog formiranja, praćen je visokom temperaturom, jezom i drhtavicom, bolovima u donjem delu trbuha i krstima, opstipacijom, malaksalošću i opštom slabošću. Puls je ubrzan i odgovara povišenoj temperaturi. Opšte stanje bolesnice je poremećeno. Već na prvi pogled vidi se da se radi o ozbiljnom oboljenju. Uskoro zatim, po isteku akutne faze bolesti, kada je apsces već primiren, simptomi bolesti se smiruju. Temperatura je niža, puls se usporava i približava normalnim vrednostima, a bolesnica bolje izgleda. Pri pregledu, iza materice u Duglasovom prostoru nailazi se na ograničenu skupinu srednje čvrste ili pastozne konzistencije koja na palpaciju može da, fluktuira. Zadnji svod vagine na dodir je osetljiv i u početku je izravnat, a kasnije se sve više spušta i ispupčava. Obično se po sredini zadnjeg svoda ima utisak najjače ispoljenc kolikvacije. Grlić materice, a i materica u celini, podignuti su naviše i potisnuti prema simfizi ograničenom gnojnom skupinom u Duglasovom prostoru. Bolesnica oseća pritisak na predeo debelog creva i može da ima česte sluzave tečne stolice sa tenezmima. Ukoliko se u
ovom stanju ne interveniše, manje kolekcije gnoja mogu se vremenom spontano rcsorbovati, a kod većih se to ne dešava, već nastupa spontano probijanje apscesa. Gnoj se najčešće probija u rektum, rede u vaginu ili u mokraćnu bešiku. Ali, na to ne treba čekati. Čim se jave znaci kolikvacije sadržaja u Duglasovom prostoru, treba intervenisati. To se može uriniti punkcijama i odstranjenjem gnojnoj sadržaja, uz lokalno davanje rastvora antibiotika ili, pak, kolpotomijom. Materijal dobijen iz Duglasovog prostora treba uputiti na bakteriološki pregled i dalju terapiju sprovoditi onim antibioticima na koje je izolovani uzročnik najosetljiviji. Ukoliko se terapija sprovodi punktiranjem, punkcije treba često ponavljati. Umesto ponovljenih punkcija može se izvršiti kolpotomija, tj. prosecanje zadnjeg svoda vagine i drenaža Duglasovog prostora gumenim drenom. Dren se zadrži izvesno vreme i kroz njega se svakodnevno ispira ispražnjena šupljina apscesa. U diferencijalnoj dijagnostici apscesa Duglasovog prostora treba najpre misliti na retrouterinu hematokelu kod vanmateričhe trudnoće. Visoka temperatura, veoma ubrzana sedimentacija eritrocita i vrlo visoka leukocitoza sa navedenim intrauterinim intervencijama u anamnezi ukazuju na apsces Duglasovog prostora, Punkcija, koja je indikovana kod oba oboljenja, daje definitivnu dijagnozu. Treba voditi računa da se sa Duglasovim apscesom ne zamene adneksni tumori spušteni u Duglasov prostor. U tom slučaju široko otvaranje i drenaža takvih tumora je kontraindikativna, jer može dovesti do stvaranja fistule.
Punkcija Duglasovog prostora se vrši najčešće kod vanmaterične trudnoće, apscesa Duglasovog prostora, zagnojenog pelveopenionitisa ili parametritisa. Bolesnica i lekar se pripreme kao i za druge ginekološke intervencije, uz strogo poštovanje principa asepse i antisepse. Na pokretan stočić prekriven sterilnim kompresama, pored sterilnih mpfera, stave se pinceta, prednji i zadnji etorter, zupčasta klešta, dugačka igla za punkciju i prazan špric.
Ukoliko se predviđa i eventualna kolpotomija, stavlja se i instrument u obliku koplja i gumeni dren sa završetkom u obliku slova T. Ekarterima se rašire zidovi vagine, pa se zupčastim kleštima hvata po sredini zadnja usna grlića materice i lako povlači nagore i unapred. Iglom učvršćenom na špricu ulazi se tačno po sredini zadnjeg svoda vagine u Duglasov prostor, otprilike na l cm od spoljnog ušća grlića, odnosno na samom mestu gde se sluznica vagine odvaja od grlića. Ubod iglom vrši se naglo, u jednom potezu. Čim je vrh igle dospeo u Duglasov prostor, povlači se klip šprica unazad i u špricu se stvara negativan pritisak. Istovremeno, povlači se i vrh od igle napolje, sve do mesta dok se ne naiđe na sadržaj. Ukoliko se radi o tečnom sadržaju, on kroz iglu pokulja u špric. Po evakuaciji sadržaja igla se na izvlači pre nego što se kroz nju u Duglasov prostor ne ubrizga rastvor nekog od antibiotika. Ako treba da se uradi kolpotomija, instrumentom u obliku koplja preseca se zadnji svod vagine tačno po sredini, duž igle kojom je prethodno izvršena punkcija i koju ne treba vaditi dok se ne uradi i kolpotomija. Pošto se otvori Duglasov prostor, u njega se uvuče vrh dugačkog krivog peana, te se otvor njime proširi. Posle toga se uvlači kraj gumenog drena u obliku slova T, a drugi kraj drena ostaje izvan vagine.

Difuzni peritonitis u akušerstvu i ginekologiji
Difuzni peritonitis je upalni proces na perijentalnom i visceralnom peritoneumu trbušnog zida i trbušnih organa. Ovo veoma teško oboljenje može da nastane kao komplikacija izvesnih oboljenja ginekološkog ili akušerskog porekla. Obično se nadovezuje na pelveoperitonitis, a može isto tako da se javi i posle rupture piosalpinksa, inficirane vanmaterične trudnoće, akutnog ili eszacerbisanog adneksitisa ili parametritisa, kiretaže radi dovršavanja septičnog pobačaja, posle perforacije ili rupture materice i kao komplikacija torkvacije ciste ili drugih tumora organa male karlice. Najčešći izazivači su banalne gnojne patogene bakterije, prvenstveno streptokoke, stafilokoke i e. coli. Poslednjih godina medu uzročnicima ovog teškog oboljenja sve se češće otkrivaju i anaerobni mikroorganizmi.
Slmptomatologija difuznog peritonitisa. – Bolest počinje obično naglo, sa,povišenom temperaturom i bolom u trbuhu. Bolesnica je nemoćna, vezana za postelju. Trbuh je iznad ravni grudnog koša, meteorističan, veoma osetljiv na dodir i pritisak. Zbog prevelike osetljivosti on ne učestvuje u respiratornim pokretima, te bolesnica diše kostalno. Pri auskultaciji preko trbušnog zida u crevima se čuje pretakanje, a na rendgenu se vide nivoi u crevnim viju gama. Bolesnica pati od zatvora i ne flatulira, jer je pasaža creva prekinuta, te pored peritonitisa istovremeno postoji i paralitični ileus. Pri kraju bolesti u terminalnom stadijumu mogu da se jave i septični prolivi koji, u stvari, predstavljaju pražnjenje distalnih delova creva, a nikako nisu znak uspostavljanja prolaznosti crevnog trakta. Puls bolesnice je sitan i ubrzan, jedva se opipava, pred kraj bolesti krivulja temperature se spušta, a krivulja pulsa penje, te se ukrštaju, što je loš prognostički znak. Bolesnica je bleda u licu, sa izvesnim tamnim primesama. Usne su joj suve i ispucale, a jezik suv i obložen. Oči su upale, uokvirene tamnim kolutovima. Nos je usiljen. Sa napredovanjem bolesti stvara se takozvano Hipokratovo lice (facies Hypocrati). Bolesnica često povraća. Pred kraj bolesti u terminalnom stadijumu dolazi do povećanja crevnog sadržaja koji zaudara (mizerere). U to vreme nastaje opšta intoksikacija organizma, sa teškim oštećenjem perenehimatoznih organa, što dovodi do smrti bolesnice.
Dijagnoza difuznog peritonitisa. – Dijagnoza se postavlja na osnovu već opisane simptomatologije i nije je teško uspostaviti u razvijenoj fazi bolesti, mada postoji više teških patoloških stanja koja u prvom trenutku mogu da navedu lekara da pomisli na neko od drugih oboljenja. Pažljivim pregledom i analizom postojećih simptoma relativno lako se dolazi do tačne dijagnoze.
Diferencijalna dijagnoza. Diferencijalno-dijagnostički dolazi u obzir difuzni peritonitis hirurškog porekla, u prvom redu kao komplikacija zagnojenog apendicitisa ili perforacije na crevima. Ponekad se na difuzni peritonitis može pomisliti i kod atipične kliničke slike vanmaterične trudnoće ili ileusa. U takvim slučajevima anamneza i objektivni nalaz pomoći će da se dođe do tačne dijagnoze. U izvesnim situacijama, međutim, vrlo je teško dijagnostički odrediti da li se radi o pelveoperitonitisu ili o difiznom peritonitisu. Ovo je utoliko važnije, što se pelveoperitonitis može lečiti konzervativno, dok difuzni peritonitis treba lečiti operacijom sa kojom se ne sme oklevati. U takvim neodređenim slučajevima uvek je bolje uraditi operaciju jer će ona dovesti do brzog izlečenja u oba slučaja.
Ponekad se, srećom prilično retko, difuzni peritonitis javlja kao komplikacija posle ginekoloških ili akušerskih operacija. U takvoj situaciji kliničkom slikom dominira i poremećena pasaža creva, sa meteorizmom trbušnog zida i povraćanjem. Davanjem antibiotika, što je gotovo uobičajeno prvih dana postoperativnog toka, znaci infekcije mogu biti minimizirani, što otežava blagovremenu dijagnozu. Isto tako, septični prolivi iz donjih dclova creva mogu da maskiraju postojeći paralitični ili opstruktivni ileus. Zakašnjenje u postavaljanju dijagnoze i oklcvanje sa operativnom terapijom vodi ka progresiji bolesti, uz brzo pogoršanje opšteg stanja i egzitus bolesnice.
Difuzni peritonits ginekološkog porekla leci se operativnom intervencijom koja se sastoji u otvaranju trbuha, odstranjivanju gnojnog sadržaja, stavljanju rastvora antibiotika u trbušnu duplju i njihovom parenteralnom davanju. Veoma povoljne rezultate pruža drenaža trbušne duplje, i to kontinuirana drenaža, sa istovremenim ubrizgavanjem kap po kap rastvora antibiotika. Tu se, u stvari, radi o stalnom ispiranju trbušne duplje rastvorenim antibioticima. Oni na taj način u trbušnoj šupljini direktno deluju na uzročnike infekcije. Osim toga, tako uneti antibiotici imaju i opšte dejstvo, jer se preko peritoneuma u velikoj meri resorbuju. Odstranjivanjem gnojnog sadržaja kroz dren odstranjuju se uzročnici peritonitisa i njihovi toksini, što dovodi do detoksikacije organizma bolesnice. Najbolji rezultati postižu se kad se operacija izvrši dok je bolesnica u dobrom stanju, ali treba znati da je operativna intervencija često jedina spasonosna terapija, te se i u teškim, naizgled izgubljenim slučajevima, sa njom ne sme oklevati. Ne treba gubiti iz vida da je, uz operaciju, od ogromne važnosti stalno praćenje i regulisanje balansa tečnosti i elektrolita. U slučaju da se bolesnica žali na jake bolove, mogu se dati analgetici, a kod teških poremećaja opšteg stanja daje se i transfuzija krvi odgovarajuće grupe radi jačanja organizma bolesnice i podizanja i podsticanja njenog odbrambenog mehanizma.

Prevencija infekcije polnih organa žene
Poznato je da u našim uslovima vrlo veliki broj žena oboleva od upale spoljašnjih i unutrašnjih polnih organa. U zemljama sa visokom zdravstvenom kulturom i visokim higijenskim standardom broj obolelih žena upadljivo je manji. Ako se potraže uzroci tome, dolazi se do očevidne činjenice da se najveći broj upalnih oboljenja javlja usled nasilnog prekida neželjene trudnoće. U naprednim zemljama pitanje regulisanja začeća rešava se pod daleko povoljnijim okolnostima, pa je i broj obolelih žena manji. U tim zemljama se planiranje porodice uglavnom reguliše sprečavanjem neželjenog začeća, a ne kao kod nas prekidanjem već nastale trudnoće. Ne samo što nasilan prekid trudnoće povećava broj upalnih oboljenja ženskih polnih organa, već u još većoj meri na to utiču okolnosti pod kojima se ti prekidi vrše. Iako je danas prekid trudnoće u našoj zemlji dozvoljen, ipak se još uvek mnogi od pobačaja, naročito kod odmaklih trudnoća, vrše u nedozvoljenim ih kriminalnim uslovima. Bilo da je izvršilac sama trudnica, neko iz njene okoline ili drugo neupućeno lice, bilo da pobačaj vrše nestručne i polustručne osobe, bez dovoljnog poznavanja anatomije ženskih polnih organa, i bez poznavanja i poštovanja osnovnih principa asepse i antisepse, posledice takve aktivnosti su vrlo teške i često dovode do neželjenih, po zdravlje i život žene vrlo opasnih komplikacija. Neke trudnice umiru u toku, neposredno ili kasnije, po izvršenoj intervenciji, dok druge lakše ili teže obolevaju i ostaju invalidi za ceo život. To, pak, sa svoje strane, nepovoljno utiče na njihovu bračnu, porodičnu i društvenu situaciju. Takve žene, objektivno bolesne i nesposobne za svakodnevnu aktivnost, nailaze na nerazumevanje i dolaze u sukob sa bračnim drugom, porodicom i okolinom u kojoj žive i rade. Zaštita zdravlja žena, prema tome, izvanredan je medicinski, društveni i ekonomski problem. Povremeno ili produženo lečenje takvih osoba zbog utroška lekova, čestog obraćanja zdravstvenim ustanovama, bolovanja i povremenih hospitalizacija, s jedne strane, u velikoj meri opterećuju fondove zdravstvenog osiguranja, a s druge strane, zbog čestih izostajanja sa posla i smanjene radne sposobanosti snižava njihovu produktivnost, a time i celokupan društveni dohodak. Kako se radi o veoma visokom procentu obolelih žena, jasno je da društvo kao celina trpi vrlo veliku štetu od upalnih procesa na polnim organima žene, nastalim posle nasilnog prekidanja trudnoće ili drugih nedovoljno pažljivo urađenih intrauterinih intervencija, posle spontanih pobačaja ili nestručno vodenih porođaja. Razumljiv je zato interes društvenih faktora i naše zdravstvene službe za problem neželjene trudnoće i njihovo nastojanje da se ovaj problem reši na najpovoljniji način, zaštitom zdravlja žene, odnosno sprečavanjem neželjenog začeća. Danas se kod nas na antikoncepciju, odnosno kon
tracepciju, gleda kao na vrlo važnu, može se reći jednu od najvažnijih, preventivnih mera u zaštiti zdravlja žene. Razumljivo je onda što se u tu svrhu izdvajaju znatna materijalna sredstva. Danas se kontracepcija smatra jedinom prihvatljivom merom za regulisanje planiranja porodice. Legalizovanje prekida trudnoće treba da otrgne trudnice sa neželjenom trudnoćom iz ruku kriminalnih abortera i da im omogući prekidanje trudnoće pod najpovoljnijim uslovima. Ipak, prekid trudnoće se nikako ne smatra najboljim rešenjem na koje se žena može stalno pozivati. Za stalno rešavanje problema neželjene trudnoće, odnosno za trajno rešenje pitanja planiranja porodice putem korišćenja kontracepcije, žene treba pridobijati i obrazovanjem. Isto tako, da bi se smanjio broj upalnih procesa na ženskim genitalnim organima, neophodno je stručno vođenje svih porođaja, stručna pomoć ženama pri spontanim pobačajima, poštovanje osnovnih medicinskih i hirurških principa i pravila pri vršenju intrauterinih intervencija i pravilno sprovodenje higijenskih mera i postupaka tokommenstruacije.
Tuberkuloza ženskih polnih organa
Tuberkuloza ženskih polnih organa ne predstavlja problem u nekim razvijenim zemljama, gde je tuberkuloza kao bolest gotovo iskorenjena i gde je procenat tuberkuloznih bolesnica izvanredno mali. Međutim, u zemljama kao što je naša, u kojima i danas, postoji značajan procenat stanovništva sa oboljenjem izazvanim Kohovim bacilom, tuberkuloza genitalnih organa, iako se njena učestalost poslednjih decenija bitno smanjila, još uvek je dosta često oboljenje.
Od tuberkuloze mogu da obole ljudi različitog uzrasta. Od nje najčešće obolevaju socijalno ugroženi slojevi stanovništva. Ona podjednako napada i muškarce i žene i može se lokalizovati na bilo kojim, pa i na genitalnim, organima. Tuberkuloza genitalnih organa nije retka kao što se ranije mislilo. Procenat genitalne tuberkuloze prema pojedinim autorima je različit. To je i razumljivo, pošto precenat oboljenja nije isti u svim zemljama. Taj procenat je značajan i smatra se da su genitalni organi zahvaćeni tuberkulozom kod više od 10% žena koje boluju od plućne tuberkuloze. Isto tako, danas se smatra da više od 5% žena koje pate od primarnog sterilitcta, u stvari, boluju od latentne genitalne tuberkuloze. U svakom slučaju, tuberkuloza ženskih polnih organa je ozbiljno oboljenje koje može da zahvati bilo koji od unutrašnjih ili spoljašnjih polnih organa. U takvim slučajevima najčešće se radi o sekundarnoj infekciji koja se sa primarnog ognjišta na genitalne organe prenosi hematogenim putem. Samo izuzetno, kada je u pitanju izolovana lokalizacija procesa na spoljnim polnim organima, vagini ili grliću, može biti govora o primarnoj genitalnoj tuberkulozi. Tuberkulozni proces na genitalnim organima najčešće se sreće na jajovodima, endometrijumu i jajnicima. Izazivajući promene na ovim organima, tuberkulozni proces dovodi do poremećaja funkcije pomenutih organa, što se obično ispoljava nekarakterističnim simptomima. U patoanatomskom pogledu tuberkulozni proces se ispoljava prisustvom karakterističnih tuberkula, lokalizovanih na serozi ili mukozi jajovoda, na jajnicima ili na endometrijumu. Ukoliko proces ima produktivni karakter i eksudativni tok, čvorići se aglomerišu, dolazi do njihove nekroze i do kazeifikacije, sa razaranjem tkiva bolešću zahvaćenog organa. Pri tome se na obolelim organima mogu stvarati tumorozne tvorevine, srasline i opturacije lumena jajovoda i materice. Ukoliko se proces izleči, razoreno obolclo tkivo zamenjuje nespecifično vezivo nesposobno da preuzme funkcije tkiva koje je zamenilo. Zbog toga, u toku tuberkuloznog procesa i posle izlcčenja, ukoliko nije došlo do obnavljanja funkcija obolelih organa, šio se dešava samo posle izlcčenja sasvim početnih lezija, funkcije obolelih genitalnih organa bivaju obično trajno narušene. To se, pre svega, odnosi na generativnu funkciju žene, koja je u najvećem broju tuberkuloznih oboljenja njenih polnih organa ugrožena. Samo ukoliko lumen jajovoda ostane prolazan, a cndomctrijum je bolešću nczahvaćcn ili izlcčen, može doći do graviditcta. Ali, najčešće tuberkulozu genitalnih organa žene prati stcrilitet, koji se i posle intenzivnog lečenja samo u vrlo malom procentu koriguje. Ako, ipak, nelečena ili nedovoljno lečena žena, pa čak i žena izlečena, od tuberkuloze genitalija ostane gravidna, često se radi o vanmateričnoj trudnoći, a ređe o intrauterinoj. U poslcdnjcm slučaju treba imati naumu da graviditet u takvim okolnostima može dovesti do razbuktavanja procesa na genitalnim organima i do po život opasne generalizacije tuberkuloze, ukoliko proces nije potpuno ugašen.
Dijagnoza genitalne tuberkuloze žene u najčešćim atipičnim slučajevima veoma se teško postavlja. Ovo najviše stoga što latentna genitalna tuberkuloza ne daje karakteristične simptome, niti karakteristični nalaz pri ginekološkom pregledu, niti, pak, postoje specifične laboratorijske analize koje bi sa sigurnošću potvrđivale ovu dijagnozu. To je razlog što mnogi slučajevi, naročito latentne tuberkuloze, ostaju nedijagnostikovani i protiču pod slikom hroničnog adneksitisa. Da bi se dijagnoza genitalne tuberkuloze mogla sa sigurnošću postaviti, treba da se u sekretima iz genitalija otkrije Kohov bacil, da se na opitnim životinjama po ubrizgavanju iz sekreta dobijenog materijala ustanove za tuberkulozu karakteristične promene ili, najzad, da se tuberkuloza dokaže histološkim pregledom kiretažom dobijenog endometrijuma ili, pak biopsijom ili operativnim putem dobijenog materijala. Zbog toga se često dešava da se tuberkuloza genitalija dijagnostikuje tek na operacionom stolu ili na obdukciji. U dijagnostici genitalne tuberkuloze veliki značaj pripada i anamnestičkim podacima. U stvari, pravilno uzeta anamneza može ukazali na postojanje tuberkuloze genitalnih organa. Dokaz može biti postojanje tuberkuloze u porodičnoj anamnezi, a u ličnoj anamnezi ranije preležana plućna tuberkuloza, kao i preležan eksudativni pleuritis ili specifični peritonitis ili, pak, postojanje neke druge lokalizacije tuberkuloznog procesa u organizmu. Na tuberkulozu genitalija takode treba misliti i u slučaju dugotrajnog primarnog steriliteta sa opstrukcijom jajovoda, gde su inače drugi nalazi negativni. Isto tako, u anamnezi ovih bolesti četo se nailazi i na poremećaje u menstruaciji, bilo da se radi o amenoreji ili oligomenoreji, bilo, pak, o menoragiji ili o neurednim i obilnim krvarenjima. Ne treba zaboraviti da latentna tuberkuloza ženskih polnih organa zbog nekarakteristične anamneze i simptomatologije protiče vrlo često pod vidom i dijagnozom nespecifičnog hroničnog adneksitisa. Pri tome nastaju trajna oštećenja koja čine ženu funkcionalno i seksualno manje vrednom i manje sposobnom za rad. Zbog toga u svim nejasnim slučajevima hroničnog adneksitisa, naročito ako je praćen sterilitetom, treba dostupnim dijagnostičkim metodama nastojati da se isključi ili potvrdi sumnja na tuberkulozu i da se posle toga sprovede odgovarajuća efikasna terapija.
Samim ginekološim pregledom retko se može postaviti dijagnoza tuberkuloze genitalnih organa, jer je nalaz nekarakterističan, sličan nalazu i nespecifičnih hroničnih oboljenja ovih organa. Ponekad latentni tuberkulozni proces može postojati pored potpuno normalnog palpatornog ginekološkog nalaza. Obično se pri tome nailazi na manja ili veća zadebljanja na adneksima, lako osetljiva na palpaciju ili, pak, na nekarakteristične adneksne tumore. Na tuberkulozu genitalija nešto određenije ukazuje nalaz velikih adneksnih tumora kod devojaka i mladih žena koje nisu rađale, a nisu imale ni pobačaje niti upalne procese na genitalnim organima. Pošto se samim ginekološkim pregledom ne može postaviti sigurna dijagnoza u slučaju sumnje na tuberkulozu genitalija bolesnicu treba uputiti radi daljeg ispitivanja u bolničku ustanovu u kojoj za to ima mogućnosti. Pored sedimentacije eritrocita, broja leukocita, leukocitarne formule, treba ispitati i osetljivost organizma na tuberkulinske reakcije, i to u različitim razblaženjima. To, međutim, isto kao i Midelbrukova reakcija, ukazuje na mogućnost postojanja tuberkuloznog ognjišta u organizmu, ali ne dokazuje njegovu lokalizaciju na genitalnim organima. Kao što je već pomenuto, jedini siguran dokaz tuberkuloze genitalnih organa
žene je nalaz Kohovog bacila u izlučevinama ili histološka potvrda dijagnoze. Zbog toga se vrši direktno traženje Kohovog bacila u menstrulanoj krvi ili cervikalnom sekretu ili, još češće, pokušava se kuliivisanje bacila iz ovih materijala. Osim toga, pomenutim materijalom inokolišu se opitne životinje i prati njihovo reagovanje. Materijal za histološki pregled dobija se eksplorativnom kiretažom ili biopsijom, ukoliko je proces lokalizovan na grliću, vagini ili spoljnim polnim organima. Ali, i pored velikog napretka u dijagnostici genitalne tuberkuloze, mnogo puta se tačna dijagnoza postavi neočekivano tek na operacionom stolu ili, pak pri histološkom pregledu preparata dobijenog operacijom, isečkom ili eksplorativnom kiretažom.
U dijagnostičke svrhe, kod genitalne tuberkuloze značajnu pomoć pružaju i salpingografija, ginekografija i celioskopija. Iako je nalaz prvih dveju metoda nesiguran, ipak, postoje izvesni kriterijumi na osnovu kojih se sa znatnom izvesnošću može sumnjati na genitalnu tuberkulozu žene. U tom pogledu mnogo je pouzdanija celioskopija, koja je gotovo isto toliko pouzdana kao i laparatomija. Ovo utoliko pre što se pri celioskopiji može po potrebi uzeti materijal za histološku analizu. Dijagnoza genitalne tuberkuloze može se sa sigurnošću postaviti i nalazom Kohovog bacila u gnoju ili sadržaju iz adneksnog tumora, dobijenog punkcijom suspektnog tumora vaginalnim putem.

Terapija kod tuberkuloze ženskih polnih organa može biti konzervativna, operativna ili kombinovana. Konzervativna terapija je dugotrajna i mora se uporno i strpljivo sprovoditi. U akutnom stadijumu bolesnicu treba staviti u postelju i tretirati je visokim dozama tuberkulostatika i antibiotika. Pri tome se obično kombinuje paralelno davanje izoniazida i PAS-a i pareteralno davanje streptomicina. Rastvor PAS-a i streptomicina može se i lokalno aplikovati. Lokalna aplikacija naročito se preporučuje u latentne hronične tuberkuloze materice i jajovoda. Uz povremenu kontrolu bolesnice ovakva terapija sprovodi se po više meseci, pa i po godinu dana.
Lokalna aplikacija tubcrkulostatika vrši se utcrotubarnim instilacijama ili ubrizgavanjem tubcrkulostatika u trbušnu duplju punkcijom trbušnog zida. Posle izvesnog bolničkog lečenja, poželjno je nastaviti konzervativno lečenje u podesnim klimatskim ili banjskim lečilištima
Operativna terapija sprovodi se kod bolesnica sa ograničenim tuberkuloznim procesom ili u veoma odmaklim fazama bolesti. Kod starijih žena operacija je radikalnija i najbolje je da se odstrani materica sa obema adneksama. Kod mladih žena treba nastojati da se pronađe granica između bolesnog i zdravog tkiva (što je makroskopski vrlo teško učiniti), da bi se bolesno tkivo odstranilo, a zdravo ostavilo. Zato u ovakvoj situaciji postoji realna opasnost od recidiva. Da bi se to izbeglo, treba pre operativnog lečenja sprovesti lečenje tuberkulostaticima, tj. kombinovati konzervativnu sa operativnom terapijom. Konzervativno lečenje takode treba u mnogim slučajevima nastaviti i posle operacije. No, iako kombinovano sa tuberkulostaticima, operativno lečenje steriliteta prouzrokovanog tuberkuloznim procesom još ne daje povoljne rezultate.