Bez obzira na uzrok koji dovodi do šoka, glavni patofiziološki procesi u organizmu zbivaju se na nivou periferne cirkulacije, dakle, u sistemu izmedu prekapilarnih – arteriolarnih i post kapilarnih venularnih sfinktera.
Neurohumoralni odgovor
Kao neposredni odgovor na insult, razvija se u organizmu, manje ili više izražena vazodilatacija i izraziti pad krvnog pritiska zbog neurogene iritacije parasimpatikusa. Intenzitet te prve reakcije zavisi o jacini inzulta i mogućnostima odbrane organizma, tako da ona može biti kratkotrajna da klinicki, u vecini slucajeva, prolazi gotovo neprimjecena.
No, kako je organizam (živuce celije) neposredno ugrožen nedovoljnom oksigenacijom, zbog niskog krvnog pritiska, organizam sam stupa u prvu neposrednu akciju odbrane. Sa jedne strane to cini preko presoreceptora ubrzavajuci rad srca, da bi se tahikardijom nadoknadio manjak cirkulirajuceg volumena. Sa druge strane, hormonalni mehanizam pokrece niz akcija, služeci se linijom hipotalamus – hipofiza – nadbubrežna žlijezda, stimulišuci povecano lucenje kortikosteroida i adrenalina iz nadbubrežne žlijezde.
Povišeni simpatikotonus i sa svoje strane ubrzava lucenje noradrenalina na mioneuralnoj vezi. Taj dodatni noradrenalin stimuliše alfa receptore u efektornim organima i rezultira intenzivnom vazokonstrikcijom. U to vrijeme kolicina plazmatskih kateholamina dostiže vrijednost od 25-150 puta vecu od normalne.
Takva simpaticka akcija steže pre-kapilarne arteriolarne i post-kapilarne venularne sfinktere posebno u splanhnickom, kožnom i mišicnom bazenu.
U to vrijeme krvni pritisak može biti normalan pa i povišen, narocito sistolni. Ako vazokonstrikcija potraje otvaraju se arterio-venske anastomoze i propuštaju krv direktno u venule. Ovakav mehanizam ima za rezultat pad pritiska u arteriolama, usporavanje toka krvi i pad pH u kapilarima.
Nizak hidrostatski pritisak omogucava da koloidni pritisak povuce ekstravaskularnu tecnost u kapilare i tako poveca cirkulirajuci volumen. U to vrijeme dolazi do pada venskog hematokrita zbog razrjedenja ekstravaskularnom tecnosti.
Centralizacija krvotoka provedena vazokonstrikcijom i pokušaj povecanja cirkulirajuceg volumena ima zadatak da iskljuci manje važne organe i da osigura odgovarajuci pritisak i normalnu oksigenaciju za koronarnu i cerebralnu perfuziju. U centralizaciji krvotoka, protok krvi kroz gornju mezenterijalnu arteriju pada na 10%, hepatalnu 25%, a renalnu 35-50% od normale. Istovremeno, protok kroz vertebralne arterije je normalan.
Ovakva autohtona reakcija vazokonstrikcije treba da služi organizmu kao odbrana i samoodržavanje. Ona ce biti uspješna ako je inzult bio manji, a odbrambene sposobnosti organizma uredne. U protivnom, ona služi kao okidac (“triger”) cijelog niza biohemijskih mehanizama koji, ako se ne prekinu, na kraju iscrpljuju organizam dovodeci ga ireverzibilnosti i biološkom uništavanju.
To se dešava zato jer vazokonstrikcijom oštecena periferna cirkulacija ne može više da obavi glavni zadatak: dovodenje kiseonika i odvodenje metabolicnih produkata. Hipoksija koja se razvija u tkivu, u pocetku je zastojna i celije su još uvijek sposobne za život. U kasnijoj fazi zbog teškog arterio-venskog santa, smanjuje se sposobnost potrošnje kiseonika u celiji, što uslovljava patološki anaerobni metabolizam.
Be the first to comment