Šok u porođaju - Zdravlje, medicina, lijecenje, zdravstveni portal

Šok u porođaju


Kao što je poznato, šok predstavlja sindrom koji se može defmisati kao funkconalni poremećaj, koji nastaje posle naglog smanjenja cirkulirajućeg volumena krši. Karakterišu ga veoma nizak arterijski krvni pritisak, slab dotok venske krvi u srce kao centralni organ krvotoka, moždana depresija, ubrzan, jedva opipljiv puls, sivkastobleda koža i sluzokožo, opšta slabost, nezainteresovanost i apatija, usporeni refleksi, niska telesna temperatura, osećaj žeđi, povraćanje, oligurija itd. Najčešći činioci koji dovode do šoka su nekontrolisano krvarenje, trauma, infekcija, prostrane opekotine, gubitak velike količine tečnosti povraćanjem ili prolivima.
Prema tome da li se zbog krvarenja u toku nastajanja šoka bitno smanjuje celokupna količina krvi ili se pad ciikulatomog volumena krvi dešava prelaskom plazme iz krvnih sudova u okolna tkiva bez stvarnog smanjenja celokupne količine krvi, razlikuje se hipovolemični od normovolemičnog šoka. Terapija se kod ova dva stanja u izvjesnoj meri razlikuje.
Prema toku, šok se može podeliti u nekoliko stadijuma: inicijalni, kompenzatorni, odmakli i ireverzibilni. U inicijalnom stadijumu nastaje nagli pad krvnog volumena u srcu i velikim krvnim sudovima. Smanjenje količine krvi u cirkulaciji javlja se usled krvarenja u spoljašnju sredinu ili, pak, usled patološke preraspodele krvi u organizmu izazvane traumom ili nekim drugim već pomenutim uzrokom. Ako uzrok šoka nije krvarenje nego trauma, intoksikacija ili infekcija i ako ne postoji spoljašnje krvarenje, smanjuje se količina krvi u opticaju na taj način Što kroz oštećene krvne kapilare plazma izlazi iz krvnih sudova u tkiva. Time ne samo što u cirkulirajućoj krvi dolazi do hemokoncentracije već nastupa i odgovarajuće smanjenje krvnog volumena. Sve to ubrzo izaziva pad krvnog pritiska. Na sve ovo organizam reaguje samoodbranom, te šok iz inicijalnog prelazi u kompenzatorni stadijum. Periferni, renalni i sudovi iz predela splanhnikusa se kontrahuju, što treba da iz trenutno po život manje važnih organa istisne veću količinu krvi u velike krvne sudove i time podigne volumen cirkulacije krvi obezbedujući proticanje krvi u srce i mozak. U šoku se, kao posljedica smanjenja količine krvi u opticaju, javlja i tahikardija. U kori nadbubrega se pod uticajem hipotalamusa luči adrenalin, koji potpomaže kontrakciju perifernih sudova. Pod dejstvom kortikotropnog hormona koji se u to vrijeme u povećanoj količini luči u prednjem režnju hipofize, u nadbubregu se stvaraju hormoni slični kortizonu. Glikogen se iz jetre oslobađa, te se javlja izvestan stepen hiperglikemije, po
većava se razgradnja proteina i ureje u krvi, pada broj limfocita i eozinofila, a povećava se broj neutrofilnih leukocita.
Ukoliko se napredovanje šoka ne zaustavi u kompenzatomoj fazi, šok prelazi u odmakli stadijum. U odmaklom ili razvijenom stadijumu šoka javljaju se znakovi popuštanja odbrambenog mehanizma, što izaziva ponovni pad krvnog pritiska i dalje sniženje minutnog volumena. U to vrijeme nastaju i izvjesne degenerativne promjene na miokardu. Pojačava se već postojeća aneksija u organizmu bolesnice, što dovodi do oštećenja funkcije jetre. Ako se u ovom stadijumu hitno ne pomogne bolesnici, nastupa četvrti, takozvani ireverzibilni stadijum, kada su promjene toliko odmakle i takve prirode da restitucija nije više moguća, nego preko kome nastupa smrt bolesnice.
U toku porođaja, naročito ako je porođaj produžen i težak i ako je završen instrumentalno ili drugim akušerskim operacijama, pogotovu ako se one izvode grubo, kod porodilje može lako nastupiti šok. Nastajanju šoka u tim slučajevima pogoduju eventualno pojačano krvarenje iz uterusa i teži oblici kasnih graviditetnih toksikoza. Provokativni momenat za šok u porođaju mogu biti i druga hronična ili iscrpljujuća oboljenja, kao što su dugotrajna nekompenzovana anemija ili bolest srca. Dakle, u porođaju obično postoje tri glavna činioca koja prethode pojavi šoka, i to su: krvarenje, trauma praćena bolovima i vazokonstrikcija perifernih krvnih sudova sa anoksijom tkiva, koja je redovan pratilac kasnih graviditetnih toksikoza. Iako svaki od ovih činilaca može izazvali šok, ipak je najčešći provokacioni momenat krvarenje, koje može biti spoljašnje i unutrašnje. Ono ne mora u prvom momentu da se otkrije ili da izgleda dramatično, ali ako se brzo ne zaustavi i ako se previdi, onda su stvoreni uslovi za pojavu simptoma šoka. Na to treba uvek misliti i kod porodilja kod kojih se očekuju ili počinju da se javljaju predznaci šoka. U takvoj situaciji, ako nema spoljašnjeg krvarenja, treba potražiti unutrašnje krvarenje u materici ili trbušnoj duplji. Kod šoka nastalog usled krvarenja zbog gubitka krvi prazne se krvni sudovi i smanjuje cirkulatomi volumen krvi. Zbog toga, da bi se on povećao, nastaju kontrakcije slezine, perifernih krvnih sudova i sudova iz predela splanhikusa i hemodilucija izazvana prelaskom tkivne tečnosti u krvne sudove. Poremećen mehanizam cirkulacije praćen je ranije pomenutim simpiomima šoka.
Kod traumatskog i neurogenog šoka koje je dosta teško odvojiti jedan od drugog, kao i kod šoka koji se vida u kasnim graviditetnim toksikozama, ne mora postojati obilno krvarenje, pa je i mehanizam nastajanja šoka nešto drugačiji. Ovde su cirkulatorni poremećaji i pad krvnog pritiska posljedica insuficijencije krvnih sudova, nastale delovanjem osnovnog uzročnika šoka, što je praćeno prelaskom plazme u tkiva, smanjenjem cirkuiatornog volumena krvi i hemokoncentracijom.
U svim slučajevima šoka od aneksije trpi ceo organizam, a naročito po život važni organi, prije svega mozak, jetra i bubrezi i, ako stanje šoka duže potraje, na ovim organima mogu se javiti prolazne ili čak i trajne degencrativnc promjene, praćene manje ili više ozbiljnim poremećajem funkcije. Na bubrezima, na primer, može nastupiti oštećenje parenhima praćeno oligurijom ili čak anurijorn, koja, ako hipoksija duže traje, pa se funkcija bubrega ne popravi, može izazvati uremiju i smrt, čak i kad se šok suzbije.
Zbog opasnosti koje šok nosi sa sobom, treba nastojati da do njega u porođaju ne dođe. Profilaksu šoka treba sprovoditi još u toku trudnoće suzbijanjem eventualnih oboljenja trudnice i njihovom korekcijom. Na primer, treba korigovati eventualno postojeću anemiju, tonizirati srce i krvne sudove pri postojanju kardiovaskularnih oboljenja, suzbijati nastajanje graviditcinih toksikoza. Pravilnom tri jazom treba izdvojiti sve trudnice kod kojih se može očekivati težak, kompli kovan i patološki porođaj i uputiti ih u us. lanove u kojima im se može pružiti najbolja medicinska pomoć prilikom porođaja. Ne • treba dozvoliti da porođaj predugo traje, a u slučaju neophodnosti akušcrskih operacija, treba ih vršiti na vreme, ncžno i legq anis, k;iko bi se porodiljti šio manje izlagala nepotrebnim traumama. Iz istih razloga akušcrske operacije, kad god je to potrebno, treba vršiti u anesteziji koju takode treba poveriti kvalifikovanim licima, jer i loša anestezija može pogoršati stanje šoka. Ako se, i pored : svih preduzetih mjera, ipak javi šok u toku porođaja, treba preduzeti hitne mere za otkrivanje uzroka ovog teškog stanja i za njegovo otklanjanje. Kako je krvarenje najčešći
uzročni momenat u pojavi šoka u porođajnim salama, nužno je da se ono što prije zaustavi i da se stanje porodilje poboljša nadoknadom izgubljene krvi brzom transfuzijom. U nedostatku krvi treba dati njene zamenike velike molekulske mase, koji ne napuštaju lako krvne sudove i ne prelaze brzo iz njih u tkiva (dekstran, periston, suptozan, hemacel). I ovi rastvori daju se intravenski u brzoj kap po kap perfuziji. Uz njih je poželjno dati i eritrocite, ako nema krvi potrebne za transfuziju. Na taj način povećava se volumen cirkulirajuće tečnosti u krvnim sudovima, što je prvi uslov za suzbijanje šoka. Osim krvi, istovremeno sa transfuzijom, šokiranoj porodilji treba dati da udiše i kiseonik, kako bi se smanjila postojeća anoksija tkiva. Istovremeno sa krvlju ili njenim zamenicima, koji se u kap po kap perfuziji daju porodilji, treba joj dati i preparate kortikosteroida i time omogućiti uspostavljanje normalne reakcije krvnih sudova na endogene i egzogene faktore. Široka primena analeptika, ranije često praktikovana, danas je napuštena, jer se njima pojačava spazam perifernih krvnih sudova, koji se i inače javlja u kompenzatomoj fazi šoka. Pojačavanje spazma produbljuje postojeću hipoksiju, izazivajući teške metaboličke promjene u organizmu, a to može da rezultira u naglom popuštanju odbrambeuog sistema usled periferne vazodilatacije, što uvodi šok u ireverzibilni stadij um, iz koga se bolesnica više ne može izvući..
Kod pojave šoka, pored brze i tačne dijagnoze, neophodno je da se što prije preduzmu i potrebne terapijske mere. Ako se propusti vrijeme za sprovodenje potrebne terapije, ili ako se terapija šoka ne sprovodi dovoljno energično i na odgovarajući način, ovo teško patološko stanje uskoro prelazi u ireverzibilan stadijum koji je praćen komom koja se završava smrću.

Plućna embolija amnionskom tečnošću
Ova embolija predstavlja prodiranje plodove vode i elemenata koji se u njoj nalaze u krvne sudove porodilje. To je vrlo retka, ali izvanredno teška komplikacija, koju prati veoma visok procenat smrtnosti. Dijagnoza embolije postavlja se na osnovu kliničke slike, ali se pravi uzrok, odnosno prava priroda procesa ustanovaljava tek na obdukcionom stolu nalazom mekonijuma i drugih elemenata plodove vode u krvnim sudovima porodilje. Inače, simptomatologija je veoma burna i kod najvećeg broja žena ova teška komplikacija u porođaju ubrzo se završava letalnim ishodom. Terapija je najčešće bezuspešna, ali je treba sprovesti zbog malog procenta porodilja koje imaju izgleda da prežive. Lečenje je isto kao i kod drugih oblika embolije i sastoji se u davanju kiseonika, spazmolitika i u intravenskom davanju novokaina.
Vazdušna embolija
Ova teška komplikacija takode može da se javi u porođaju, ili neposredno posle porođaja. Pojavi vazdušne embolije pogoduju otvoreni krvni sudovi uterusa i teške akušerske operacije koje se eventualno koriste radi dovršenja porođaja. Može se javiti i bez ikakvih vidljivih razloga. Ova opasna komplikacija, na sreću, veoma je retka. Klinička slika ista je kao i kod plućne embolije nastale iz drugih razloga. I klinička slika i ishod ove komplikacije zavise od količine vazduha dospelog u krvne sudove. Embolija nastala usled velike količine vazduha završava se naglom smrću. Bolesnica odjednom i iznenada pobledi, ako je van postelje naglo se sruši, njen krvni pritisak pada, puls se jedva oseća pri palpaciji i odmah nestaje, ženice se prošire, porodilja izbugi svest i za nekoliko minuta umire. Pri nešto sporijem toku, bolesnica može da oseti bol u grudima, površno diše, puls je ubrzan, jedva se pipa, a zatim brzo nestaje, koža je bleda, hladna, oznojena. I u ovakvim slučajevima terapija je često bez rezultata, a ishod smrtonosan. No, i pored toga, izvestan broj bolesnica ima izgleda da preživi. Ako bolesnica umre, pravi uzrok smrti ustanovljava se tek prilikom obdukcije. Lakše slučajeve vazdušne embolije karakterišu opšta slabost i malaksalost bolesnice, probadi u grudima, mekan, ubrzan puls, pad krvnog pritiska, bledilo u licu, oznojena koža, strah i uznemirenost. Kod lakih oblika ove komplikacije simptomi embolije uskoro popuštaju i vrlo brzo dolazi do izlečenja.[/lang_ba]

Tags:  , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Leave a reply

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>